Da li bi nezaustavljiva želja da se nastavi sa čitanjem dok se pritom urušava mentalno zdravlje mogla da se smatra samopovređivanjem? Digitalno samopovređivanje, kao koncept, su u akademsko istraživanje uveli osnivači Centra za istraživanje sajber maltretiranja: Džastin Pačin i Samir Hinduža. Oni definišu ovaj termin kao „praksu anonimnog objavljivanja, slanja i na bilo koji način deljenja štetnog sadržaja o sebi“, a inicijalno je povezan sa trendom među tinejdžerima koji su „sami sebe trolovali“ preko posebnih anonimnih naloga koje su sami napravili.
Međutim, neki izvori opisuju digitalno samopovređivanje nešto uopštenije kao „namerno traženje štetnih sadržaja o sebi“. „Sebi“ se može odnositi na osobu kao pojedinca, ali može se i tumačiti da se to odnosi na nečiji identitet ili marginalizovano iskustvo.
Dejvid Meklaflan je klinički psihijatar koji radi u bolnici Priory u Londonskom naselju Rohempton i koji ima ogromno iskustvo u lečenju bolesti zavisnosti kao i veliko interesovanje za naše digitalno zdravlje. „Digitalno samopovređivanje se verovatno ne prepoznaje dovoljno često. Sam čin je često vrlo tajnovit i nakon njega nema vidljivih ožiljaka. Kao specijalisti, mi se često fokusiramo na emocionalno zlostavljanje koje dolazi od strane drugih, a ne na pojedince koji emocionalno zlostavljaju sami sebe.“
Teško je govoriti o negativnim ponašanjima na internetu kao što je digitalno samopovređivanje a da se ne uzmu u obzir uslovi koji nas primoravaju da tako mnogo vremena provodimo onlajn. Doomscrolling je sada već dobro poznat element konzumacije interneta i odnosi se na preterano provođenje vremena onlajn čitajući negativne novinske članke, gledajući video sadržaje ili generalno konzumirajući sadržaje koji se tiču raznih katastrofa ili nesreća. To se vezuje za čin digitalnog samopovređivanja, jer što više sadržaja konzumiramo, još više takvog sadržaja nam se servira, bilo da ga tražimo kako bismo naškodili sebi ili ne. Dejvid Meklaflan nas podeseća: „Aplikacije društvenih mreža su dizajnirane da vas navuku. Često obraćamo pažnju na loše vesti i negativnost (što je poznato kao pristrasnost negativnosti), što zauzvrat pokreće algoritam na društvenim mrežama da nam izbacuje još više sadržaja takve prirode.“