Početkom 2010-ih, nešto pođe po zlu sa mentalnim zdravljem adolescenata. Stope depresije među američkim adolescentima uzrasta od 12 do 17 godina porasle su za više od 150 procenata. Stopa samoubistava za dečake uzrasta od deset do 14 godina povećala se za 91 procenat, a za devojčice za 167 procenata. Slika u Velikoj Britaniji je slična: Nacionalna zdravstvena anketa iz 2017. godine otkrila je da je, u odnosu na prethodno istraživanje iz 2004. godine, anksioznost kod 11- do 15-godišnjaka u Engleskoj porasla za oko 70 procenata. Između 2010. i 2018. godine, broj hospitalizovane dece uzrasta od 13 do 16 godina zbog samopovređivanja povećao se za 78 procenata kod devojčica i 134 procenata kod dečaka.
Uzrok ovog negativnog trenda, prema psiholozima poput Džonatana Hajta i Žan Twenge, kao i rastućoj kampanji u Velikoj Britaniji vođenoj od strane roditelja, je pametni telefon. Kada je prvi iPhone pušten u prodaju 2007. godine, nije bilo razloga za zabrinutost, piše Hajt u svojoj knjizi „Anksiozna generacija“, u kojoj prati ono što naziva Velikom prepravkom detinjstva. Ali sledeće godine, lansiranje App Store-a stvorilo je tržište pažnje, u kojem stvaraoci aplikacija konkurišu za zaradu od našeg vremena. Zatim su Twitter i Facebook započeli digitalno takmičenje popularnosti uvodeći dugmad za retvit i lajkove. Do 2010. godine, kada je dodavanje prednje kamere pokrenulo doba selfija, transformacija iPhone-a iz alata za komunikaciju u nešto mračnije i komplikovanije bila je potpuna.
Često citirana statistika – da 97 procenata dece ima mobilni telefon do 12. godine – odnosi se na bilo koju vrstu telefona, uključujući osnovne telefone ili glupe telefone. Ali većina dece u Velikoj Britaniji ima pametni telefon: 61 procenat onih uzrasta od tri do 17 godina u 2021. godini. To otežava zabrinutim roditeljima da intervenišu jer rizikuju da dete bude isključeno: svi ostali imaju. Gotovo je nemoguće kao roditelj učiniti da vaše dete bude jedino u razredu bez pametnog telefona jer čim svi imaju, sva ćaskanja i organizacija društvenih događaja su na telefonu. Očekuje se da će deca imati pametni telefon do početka srednje škole, ako ne i pre, a to je trenutak u njihovim životima kada su očajni da budu isti kao njihovi vršnjaci, da rade isto što i njihovi vršnjaci. Ako bi čak četvrtina dece u svakom razredu imala osnovne telefone, ne bi se suočavali sa istom društvenom izolacijom.
Problem je, kako tvrde kritičari pametnih telefona, što je masovno usvajanje nastupilo pre bilo kakvih naučnih studija o njihovim efektima na zdravlje dece. Dokazi koji sada izlaze, kako je navedeno u knjizi „Anksiozna generacija“, sugerišu da je korišćenje pametnih telefona kod dece povezano sa lošim ishodima mentalnog zdravlja. Jedno nedavno istraživanje 28,000 mladih odraslih širom sveta, objavljeno od strane Vašingtonske laboratorije Sapien, otkrilo je da su deca koja su kao mlađa dobila prvi pametni telefon, kasnije u životu imale više suicidalne misli, osećaje agresije prema drugima i osećaj distanciranosti od stvarnosti. Postoji nekoliko razloga zbog kojih korišćenje pametnih telefona može uzrokovati loše mentalno zdravlje među mladima, koji se međusobno isprepliću.
Pametni telefoni su dizajnirani od strane najpametnijih umova u Silicijumskoj dolini da budu zarazni, da drže našu pažnju duže i da nas teraju da se vraćamo po još. Mladi ljudi su posebno ranjivi jer im mozak nije potpuno razvijen sve do ranih dvadesetih godina. Veštine izvršne funkcije, rastuća sposobnost deteta da pravi planove i… izvršava te planove, uglavnom se zasnivaju na frontalnom korteksu, poslednjem delu mozga koji se prepravlja tokom puberteta. Dopamin koji se oslobađa svaki put kada primimo obaveštenje deluje na naše mozgove na isti način kao i kockanje. Deca postaju potpuno programirana da budu zavisna od udaraca dopamina.
Rezultantna distrakcija može delimično biti razlog za pad mentalnog zdravlja posle 2010. godine. Studije su pokazale da jednostavno držanje mobilnog telefona u džepu smanjuje kognitivne performanse, u poređenju sa držanjem u drugoj sobi; ovo je jedan od najsnažnijih argumenata protiv dozvoljavanja pametnih telefona u školama. Nedostatak sna može igrati ulogu. Tinejdžeri trebaju devet sati sna noću, ali broj onih koji spavaju manje od sedam sati raste od sredine 2010-ih, i mnoge korelacione studije su pronašle snažnu povezanost između visoke upotrebe pametnih telefona i lošeg sna.
Društveni mediji, naravno, pogoršavaju pitanja poređenja i samopoštovanja koja već dugo muče mlade ljude, i promovišu sadržaj koji promoviše poremećaje u ishrani, samoozljeđivanje i samoubistvo. Društveni mediji su posebno štetni za devojčice: u Velikoj Britaniji, devojčice koje prijavljuju da provode pet ili više sati dnevnom na društvenim medijima imaju tri puta veću verovatnoću da budu depresivne u poređenju sa onima koji to ne rade. Znamo da je uzrast od 11-13 godina ključan uzrast, posebno za devojčice kada otkrivaju svoj osećaj sebe, ko su, šta im je važno, i kako da cene sebe.
A onda tu je i sadržaj kojem su deca izložena na mreži. Istraživanje je otkrilo da jedno od desetoro dece vidi pornografiju do devete godine, a prosečna dob kada dečaci i devojčice prvi put vide takav sadržaj je 13 godina. Izveštaj kancelarije o digitalnom detinjstvu iz 2022. godine pokazuje da je skoro polovina uzrasta od osam do 17 godina videla štetan sadržaj na mreži, najčešće u vidu vređanja, zatim seksualizovanog ili nasilnog sadržaja, što se najčešće dešava na TikToku i YouTubeu.
Većina ovoga nije specifično za pametne telefone – na primer, društveni mediji mogu se pristupiti i sa drugih uređaja – ali pametni telefoni najlakše izbegavaju nadzor roditelja. Koji desetogodišnjak bi se usudio pristupiti nasilnoj pornografiji na deljenom porodičnom računaru u dnevnoj sobi?
Društveni pomak ka otvorenijem razgovoru o našim emocionalnim stanjima može poticati mlade ljude da samodijagnosticiraju svakodnevnu tugu kao depresiju. Studije su takođe uglavnom korelacione, što znači da dok pokazuju pozitivnu korelaciju između korišćenja pametnih telefona i loših ishoda mentalnog zdravlja, prvo ne uzrokuje nužno drugo. Moglo bi biti da oni s mentalnim problemima koriste pametne telefone za ometanje, ili da su oba uzrokovani drugom, trećom varijablom, poput liberalnijih roditelj.
Instinktivno, mnogi odrasli će se složiti: naše vlastito iskustvo korišćenja pametnih telefona to potvrđuje. Osećamo da smo zavisni o pametnim telefonima – a većina nas verovatno jeste. Ali to je takođe apsolutno normalno: Mislimo da imamo prilično normalan odnos sa svojim pametnim telefonom… To je nešto s čime se svi borimo, svi osećamo tu privlačnost prema ovom svetu ispunjenom dopaminom punog ometanja, svakog trenutka ili svaki dan. To je delimično razlog zašto je ovo postalo popularno, jer svi roditelji znaju da imaju problem. Ako nam je nemoguće regulisati svoje emocije i želje oko pametnih telefona, kako će to moći učiniti 10, 12, 13-godišnjak?
Zakon o bezbednosti na internetu – koji će uvesti strože zahteve za potvrdu uzrasta, staviti veću obavezu brige na društvene medijske platforme i uvesti nove krivične prekršaje za stvari poput podsticanja drugih na samopovređivanje – pozitivan korak, ali nije dovoljan. Zakonski, minimalna starost za prijavljivanje na društvenu mrežu je 13 godina, ali čak i prema novom zakonu, proces verifikacije ostaje nejasan.
Izveštaj o digitalnom detinjstvu otkrio je da u Velikoj Britaniji 65 odsto dece uzrasta od osam do 12 godina koristi neku od društvenih mreža. Ne bi trebalo da bude odgovornost aktivista da dokažu da su pametni telefoni štetni za decu. Naprotiv, odgovornost bi trebalo da bude na tehnološkim kompanijama da pokažu da njihovi proizvodi nisu… kao što to rade farmaceutske kompanije za lekove.
Krajnji cilj bi bio zabrana pametnih telefona za osobe mlađe od 16 godina. Sa 16 godina, kada znamo da deca imaju razvijeniju izvršnu funkciju, bolju emocionalnu regulaciju, tada će barem imati šansu da odole zavisnoj prirodi pametnih telefona… Kada imaju priliku da razviju sposobnost da pažljivo slušaju, fokusiraju se, kada imaju razvijeniju kritičku misao, tada im ih dajemo.
