Mnogo naše tehnologije je kodirano od strane dvadesetpetogodišnjaka koji rade za kompanije koje vode tridesetpetogodišnjaci. Oni možda nisu odgajali decu do odraslog doba i nemaju prijatelje koji jesu, pa im pitanje „kako da svom detetu omogućim lak pristup nekim, ali ne svim mojim pesmama“ nije ni palo na pamet. Nema brige zbog ovoga i, što je zabrinjavajuće, nema osećaja panike zbog jedne demografske grupe koja nema tu vrstu neraskidive veze s muzikom koju može stvoriti samo vrelina mladosti.
Jako smo brzo promenili mnogo naše infrastrukture prebacujući je na digitalne tehnologije, Nismo dovoljno razmišljali o digitalnoj inkluziji, ili o tome kako omogućiti postepeni pristup digitalnim stvarima. Tokom desetina hiljada godina, ukoliko ste želeli da čujete muziku, morali ste sami da je svirate – ili da pronađete nekoga ko može.
Prosečna starost u kojoj dete dobija telefon je 11 godina. To je ujedno i trenutak kada postižu muzičku autonomiju. Muzika je praktično nedostupna bez telefona. Kontrola nad onim što slušate je važna jer vam omogućava da imate svoje mišljenje o muzici koju slušate.
U osnovnoj školi međutim, gde je većina dece još uvek u predtelefonskom dobu, postoji ogroman izbor različitih muzičkih situacija u svakom domu. Najčešći scenario je da deca nemaju direktan pristup muzici – i da roditelj ili staratelj mora da omogući izbor muzike koju dete napravi, streamovanu na Bluetooth zvučnik ili slušalice, ili reprodukovanu sa telefona ili zvučnika kompjutera. Tehnički, niko ispod 13 godina ne bi trebalo da koristi glavnu Spotify uslugu uopšte.
Neka domaćinstva mogu koristiti penzionisani pametni telefon kao siguran, vanmrežni muzički plejer sa preuzetim plejlistama, ili tablet prilagođen deci, ali trošak je faktor, a želja za smanjenjem vremena pred ekranom sputava mnoge roditelje. Neka domaćinstva još uvek često koriste radio, iako su uglavnom podešeni na stanice usmerene ka odraslima.
Sve veći broj porodica ima pametne zvučnike, a neka srećna deca možda imaju svoj u svojoj sobi. Oni su savršeni za slušaoca koji je ili dovoljno upućen da zna da želi da čuje određenu pesmu uz doručak, ili dovoljno udoban u svom nedostatku muzičkog znanja da jednostavno zatraži nešto generičko poput muzike za teretanu. Ipak, ovde nema prostora za radoznalog, ali početničkog muzičkog fana koji nikada nije čuo za Boz Skaggsa i nije spreman da mu algoritam pasivno uređuje slušanje.
Strast za muzikom pokrenula je neka od najvećih dostignuća u modernoj tehnologiji – Napster i slične platforme uvele su nas u svet preuzimanja i deljenja fajlova. Deci je zaista potrebna muzika kao oblik ishrane, i dirljivo je otkriti da ona ima negovateljski, gotovo magičan kvalitet kada se primeni na vaš rastući DNK klon. kada zajedno sviramo ili slušamo muziku, naši moždani talasi se doslovno sinhronizuju. Oslobađamo oksitocin i prolaktin – umirujući hormon koji majke oslobađaju prilikom dojenja – kada zajedno slušamo muziku. Sve ove stvari nam govore da je muzika zamišljena da bude društvena.
Zbog zavisnosti od roditeljskog plejera, teže je nego ikad da deca pronađu prave glasove svog vremena. Gotovo je surovo da određene stvari koje izgledaju kao da su namenjene mladim muzičkim fanovima zapravo nisu.